Nakon duže vremena, bez pretjeranih obaveza.
Svi poslovi privedeni kraju, novi još na organizacijskom čekanju. Bašta pokošena, povrće okopano, pobran dozreli paradajz i krastavac. Obrao nanu i „pristavio“ još jednu teglu za sok. Uz jutarnju kafu završavam knjigu „Mariamne“ nobelovca, Pär Lagerkvista. Priča je to o vladaru čija je „duša usahla kao pustinja“ i koja na trenutak i oživi, dovede se u stanje osjećajnosti zahvaljujući ženskoj dobroti ali se i to u njemu u konačnici pretvori u zlo.
Automatski pravim poređenje i pronalazim nas u poenti priče. Već u sljedećoj misli se ljutim na sebe, ružeći se zašto kvarim književno djelo glupim poređenjem. Onda si odgovorim, vrlo odlučno, da valjda zato književnost i postoji – da bismo čitali i na osnovu tuđih, prošlih iskustava, nešto učili i neponavljali već učinjene greške.
Ne dam se smesti i odgovaram si da ako do sada već nismo dovoljno naučili, onda smo, očigledno je, beskrajno glupi u svojoj potrebi samopovređivanja i autodestrukciji koja poput ovog novog virusa svakim danom bilježi eksponencijalan rast.
Postane mi dosadno slušati „njih dvojicu“, ustanem i napišem Veli (Nenadu Veličkoviću) porukicu.
„Hoćemo li piti kafu ?“
„ B. Smoje, 12:30.“
Spremim se, pokupim Velinu knjigu „Tesla, portret među maskama“ Vladimira Pištala, koja stoji već mjesecima kod mene i krenem niz Bjelave. Kontam da bih mogao svratiti do Buybook- a da vidim jel’ stigao roman Marka Tomaša, jer prije nekog vremena su rekli da bi trebao stići za desetak dana.
Eto malo ti redovne muke, nego uzmi još Tomaša nek’ te dodatno uzjaše. Ne, nego bih mogao uzeti kakve razbibrige, tipa Moli, voli i šta je ono treće već. Samo da ne bude zabune, to smo pročitali, evidencije radi. Jesmo, al’ zato što te godine nismo napravili dobru procjenu, koliko knjiga treba ponijeti na more a ta je bila u apartmanu u kojem smo bili. Samopovređivanje i autodestrukcija. Mrš, kad ti lijepo kažem.
Ja i dalje bezbrižno koračam niz Điđikovac.
Nakon kratkog preispitivanja o zdravlju, porodicama i slobodnim aktivnostima uz čaj i kafu, Vela mi preporučuje da, ako nisam, obavezno obratim pažnju i pročitam fantastični ruski dvojac Iljf i Petrof.
„Dvanaest stolica“, „Zlatno tele“ i njihovu treću knjigu o putovanju po Americi. Kažem da mi zvoni (kvizaški izraz) ali da nisam siguran. Mogao bih se čak i zakleti da kod kuće i imamo „Dvanaest stolica“.
Veli zvoni telefon, kaže tu sam u Smoji, sa Zokom, može hajde naleti.
Marko Tomaš.
Čuj on, zar nije u Zagrebu.
– Ma stalno sam na putu, ne znam ni sam gdje sam zapravo. Imam nekog posla u Zenici pa navratio malo.
Vadi svoj roman i poklanja Veli, kaže nije znao da ćemo se sresti pa ih nema više. Meni poklanja svoju zbirku pjesama „Trideset deveti maj“.
Nisam ljubitelj poezije, niti mogu reći da je razumijem i da je mogu objasniti ali ono kako piše Tomaš i Mehmed Begić mi je kristalno jasno i dotiče me. Arsen Dedić se podrazumijeva.
Rastajemo se u neka doba. Vela svojim putem a Marko i ja do Buybook-a.
– Ima li Marka Tomaša slučajno?
– Ne, ne držimo tog lika.
„Provaljuje“ me prekrasna knjižarka dok s maskama ulazimo u knjižaru i ja pokušavam da napravim fazon. Markov roman još nije stigao. Pandemija, granica, izdavači, distributeri. Biće, ovih dana. Zadovoljavam se novim Nikolaidisom i Sejranovićem koji „nedostaje“… u kućnoj biblioteci.
Sefke (Selvedin Avdić) je nahvalio Nikolaidisa u svojoj recenziji.
U povratku kući svratim na jednu od tri usputne lokacije na kojima se šišam. Smijem se, frizerski salon je u ulici Muse Ćazima Ćatića. Dan pisaca.
Ti se svakako šišaš samo kad ti narastu dlake na i u ušima i kad začupave obrve i zulufi. Ma jašta radi, k’o da ne vodim računa o frizuri. Zapravo je tebi samo radi ljudi koje srećeš kroz posao, ionako ne vidiš sve te izrasle dlake bez cvika. Cvike su samo za čitanje. Tješi se.
Pogledavam s vremena na vrijeme plašeći se da frizerka zapravo čuje moje unutrašnje dijaloge nad kojima nemam kontrolu. Ili ne čuje ili dobro glumi ispod maske i vizira.
„…Obuzima me dosada, malodušnost.
Drhtim svakodnevno, osjećam strah, neobjašnjiv.
Gulim naranče, to jedino zimsko sunce i nadam se
dobrom zdravlju.
Nadam se da ću se jednom pošteno naspavati,
ustati kao oličenje slobode, hrabar, umiven.
Sanjam more, sol i brod…“
M. Tomaš – Što radim u životu
Eto ti Marka. Samopovređivanje i destrukcija. Natovari se dodatno, umjesto da uživaš u ovom danu, bez suvišnih budalaština. Odjebi!
Okrećem sportske kanale. Pretkvalifikacije za kvalifikacije nekog pretkola za neko kolo Lige Evrope. Spuštam daljinski na Nikolaidisovu knjigu.
Pravim si kafu i „odlazim“ prepušten čarolijom koju ispisuje. Sat i nešto kasnije, kafa je potpuno hladna a u soku od domaće nane ni naslutiti da su se u njemu nalazile četiri kockice leda.
U deset sati radnje romana, na 103 strane knjige Andrej Nikolaidis ispiše sve ono što živimo trideset posljednjih godina. Svu našu autodestrukciju i samopovređivanje. Zarazno, zavodljivo i eksplicitno.
I dok se igrači ljubljanske Olimpije pate u produžetcima protiv Vikungura iz Reykjavika ja zamišljeno uzimam komadić travničkog sira i stavim usta.
Ispadne kompletan prednji zub. Jedinica.
Već ranije rađen, liječen i saniran sada naprasno puca i otkida se zalogajem travničkog sira!
O jebo me Ivo Andrić.
Do kraja večeri nastavim da se samopovređujem ne uspijevajući da kontrolišem jezik koji se trlja od krnjetke zuba koji krase rupu u vilici.
avgust, 2020
Odgovori