Eno ih u parku. Slučajno sam naletio na njih šetajući cuke, što mi je trenutno jedini posao, dok čekam da prepoznate moj potencijal. Za slučaj da me zaposlite, planirao sam i da upišem neki od privatnih univerziteta. Slučajno sam čuo kad je jedan uporedio park sa zbornicom, od koje se razlikuje po tome što se tu može slobodno govoriti. Govorili su o kurukuku… kurikuku… kukuruku… o reformi. Evo sam samo od te riječi neki osip i svrab dobio.
Svi oni misle da od reforme neće biti ništa, ko što ni do sad ni od čega nije bilo. Jedan je to od ovog vijeća u parku sažeo: ne znaju djeca koristit’ zahode, a hoćemo da ispune ishode. Druga je, a nju sam po peečenju detektirao kao nastavnicu BHS jezika, rekla da se čitalačke navike kod djece danas mogu razvijati samo na telefonima. Ne znam je li bila ozbiljna ili ironična, pošto je u nastavku kritikovala ministarstvo, tj. vas, da više para troši na toaletni papir nego na fond školskih biblioteka. Onda su sabirali koliko bibliotekara radi u školskim bibliotekama, i izračunali pet od sedamdeset škola. U drugim je zaposlen sve neki tehnološki višak. Kako će se razvijat’ čitalačke navike kod učenika, pitala se dotična, kad te navike nemaju ni školski bibliotekari?
Skrećem vam ovom prilikom pažnju na opšte raspoloženje među nastavnicima da udžbenik ne treba biti obavezno nastavno sredstvo. Mene je to zgrozilo, a nadam se da će i vas. Kao prvo, šta će biti sa poklonima koje su izdavači u augustu davali školama? Ko će direktorima refundirati tu razliku? A kao drugo, kako ćete gurati vaše izdavače ako više nema besplatnih udžbenika? Da je samo do toga, pa ni po jada. Ali ta kulikularna… kulikuralna… kulikuliku… reforma, to planira da djeca više ne čitaju iste knjige koje smo mi čitali, i koje su naši roditelji čitali, i roditelji naših roditelja, nego neke nove, na jeziku koji je djeci razumljiv i prilagođen. To znači možemo zatvoriti školske biblioteke sad pa sad. I eto vam opet tehnološkog viška, a taman ste ga se riješili.
Sve vam ovo pišem s nadom da ćete učiniti sve što je u vašoj moći i nemoći da usporite tu kurikulnu… kulikurnu… reformu. Tu bi vam većina nastavnika bila veoma zahvalna.
I što manje o njoj govorite. Što se manje bude pričalo, manje će se znati, a onda će se sve zaboraviti, kao što se do sada i zaboravljalo. Ne moraju naša djeca kad uđemo u NATO biti piloti. Mogu i pješadija.
Odgovori